Pazim da vozim unutar biciklističke staze, što baš i nije lako s obzirom na krhotine stakla i sveg mogučeg smeća.U jednom trenu podignem pogled, a kraj mene suzno dječje lice, dječak od otprilike 11 godina.Stanem malo dalje od dječaka, vratim se.U rukama je prevrtao mobitel, a suze teku i teku.

-Što je zlato, zašto plačeš?-imala sam mekane rukavice na rukama i nježno mu brisala potoke neutješnih suza.

-Bio sam na nogometu. Ne mogu nazvati doma,istekla mi kartica.Tata radi, a autobus za Hrvatski leskovac mi ide tek u 2 sata.Sada je tek 11.-i opet suze.

-Nemoj plakati.Imam  mobitel i sada ćemo nazvati mamu.

Dao mi je broj, zovem, ali uključuje se sekretarica. Mama se ne javlja.

-Ništa, ajmo nazvati tatu!

-Dobar dan, ovdje..., molim vas gospodina....

-Ja sam.

- Molim vas da nazovete na ovaj broj mobitela.Tu sam kraj vašega sina, ne može vas nazvati, istekla mu je kartica...

Nazvao je dijete na njegov mobitel, a dečkić mu je sve ispričao.Čula sam da mu maleni priča da sam stala  i ponudila mu pomoč.Završili su razgovor.Otac nije tražio da mu se javim. Maleni je zbunjeno rekao

-Hvala vam što ste mi pomogli.Doći će netko po mene.

Slabašan osmijeh, šmrcaj i suza koja se zadržala na licu zagrijali su mi srce...

Pomilovala sam ga po glavi ,obrisala mu i tu zadnju suzu.Pozdravili smo se i ja sam otišla svojim putem...

Kakav hrabri mališan, tako pristojan i drag...Mislim da nema veze s odgojem, jednostavno je takav rođen...

Jer - mama je kod kuće i iako je dijete izvan kuće ona ima iskljućen mobitel

      - zovem oca, ali on nije nazvao mene da me pita za svoje dijete, a kamoli da se zahvali na pomoči

       - i kako to da nisu znali da je djetetu istekla kartica u mobitelu

Doista, puno toga nije u odgoju, već u naravi...